Tako, reče moja frendica, dođi k meni! Stan je prazan, ja ću biti s tatom u drugom gradu, imat ćeš mir i tišinu, nađi neki posao a doma izrađuj svoje umjetnine....
Zvuči primamljivo; pristanem.
Spakiram pun auto svega i svačega, mislila sam otići na mjesec dana da se malo odmorim od bolnice i depresije. No, nezakoniti je sve to krivo shvatio i zaključio da ga ostavljam i da odlazim zauvijek.
Pa kad je tako, natrpah i što mi treba i što mi ne treba, benzinska pumpa i pa-pa.
Dolazim u 300 km udaljen grad, izgubim se u njemu 126 puta, i napokon - stižem na pravu adresu.
Frendica me dočeka sva uzbuđena - tu je moja soba, ostalo je sve tvoje, imaš boravak, kuhinju, kupaonicu, hodnik, radi što god hoćeš, kreči, ruši, lijepi slike na zid, možeš ovdje ostati doživotno!
Divota! Oduvijek sam željela živjeti sama, u miru i tišini. Prvo sam se nekoliko dana prihvatila čišćenja i spremanja, razmještavanja namještaja. Još dok sam bila pri čišćenju kuhinje,
evo nje doma. Zvat ćemo je Bu.
"Ne mogu ja sa starim, stalno se svađamo, on mi nudi da radim s nekim ljudima, čuvam svinje, konje i ovce negdje u šumi; moram si naći neki posao ovdje i raditi"
OK, mislim si, obje ćemo tražiti posao, ona misli u nekom drugom gradu, ja ću ostati ovdje, dok smo zajedno ima svaka svoj prostor i neće biti problema.
No!
Kako je Bu došla, tako je Bu sjela u stari kauč u mojoj sobi i više se nije dizala. Pustila je korijenje na njemu. Napravila udubinu da si je morala podmetnut u nju stare jastuke da ne spava u rupi.
Tamo je bila danju, noću, spavala, ležala - nije se odljepljivala.
Bilo je zabavno. Bu je jako glasna i jako puno priča i jako puno voli psine. Na primjer, legnem spavati u 23 sata, odjednom ona viče: - Jadranka, ajmo pit kavu, 5 je sati, ajd se digni, idemo razgovarat! Ja se dižem, JA kuham kavu, sjednem u fotelju s druge strane stola. Pričamo, zezamo se, kuham drugu kavu, dalje razgovaramo, kuham treću kavu, četvrtu; gledam van kroz prozor - nikako da svane! Tad se uključi mobitel i pokaže 2:40. Bu je mene digla malo poslije ponoći, slagala da je 5 ujutro, a što je najbolje, ja sam se digla i čudila se zadovoljno kako sam se dobro naspavala! Ni sat i pol!!! Bu je - naravno - urlala od smijeha, uz ono 'jesam te!'. Ali na nju se ne može naljutiti.
Tako su prolazili dani, buka od njenog glasa, buka od njene muzike. Kažem joj - a ono 'imat ćeš mir i tišinu'...kad će to? Očito nikad.
No ja sam jako prilagodljiva pa mi je sve to postalo normalno.
Kuhale smo ručak, večeru. Kad nije naručila pizzu. Štednjak je bio na struju. Tako smo jednog dana odlučile ručati tortelline. Zakuham vodu na brzinu u kuhalu, istresem u lonac, ona uključi štednjak, za čas je to gotovo, ona će dovršiti. I tako, sjednemo, pričamo, pušimo, gledamo u te tortelline, oni nekako tihi; kaže Bu - slaba je struja, sad svi u zgradi kuhaju. Hm. Sjedimo tako dalje, vrijeme prolazi, tortellini sve tužniji, nema zvuka krčkanja vode, čudno. Kaže ona, možda će prije na malo slabijoj struuji i okrene prekidač. Prođe još pola sata, tortellini umrli. Kad ona skoči: - Koja sam ja budala!! Stavila sam prekidač na 1 umjesto na 6! - nastao je urnebes. Mogle smo do sutra čekati da se to skuha; ali pošto je nama sve zabavno, brzo nam je prošlo tih sat i pol od onih 15 minuta koliko treba da se tortellini skuhaju i pojedu. Bili su gotovi za tren.
Kad nismo bile doma, išle smo praviti dokumente, obilazile šaltere, morale smo - što ona, što ja - napraviti puno papirnatog posla. Ja sam se još zaposlila u nekom restoranu u kuhinji, prala suđe itd, Bu je vegetirala na kauču, raspoloženje nam je počelo opadati. Prvo je mene uhvatila gadna depresija. Pa smo počele plakati na smjenu. Kako je uhvatilo mene, zakvačilo je i nju.
Pa sam ja plakala za svojim psom. Pa je ona plakala za svojom mamom. Pa sam ja plakala za svojom mamom. Pa je ona plakala što ne može dobiti maminu mirovinu. Pa sam ja plakala što sam dobila otkaz. Pa je ona plakala što ne može dobiti socijalu jer ima stan. Pa sam ja plakala jer su mi nudili socijalu 480 kuna. Pa je ona plakala jer je morala na sud jer je prošle godine galamila u zgradi i prijetila susjedu. Pa sam ja plakala što nemam više novaca. Pa je ona plakala jer je život bez perspektive. Pa sam ja tulila što mi je život promašen. Pa smo tulile jer smo - tulile. Danju i noću. Svakodnevno.
Bilo mi je dosta svega, besposlice, besparice, zime, tuljenja.
Pa se vratim nezakonitom. shvatio je da je krivo protumačio neke stvari.
Sad sam opet tu, sa svojim psom, ne odljepljujemo se jedno od drugog, s nezakonitim je sve OK, promijenili smo auto, sad ćemo opet.
Tako sam, dakle, imala mjesec i pol mira i tišine.
Bu je uhvatila još jača depresija pa je u bolnici na liječenju. Pozvala sam je k sebi kad izađe.
Kaže da će doći.
Imat će mir i tišinu.
